Pre pet godina je nadležnost za takve poslove prebačena na takozvanu Financial Intelligence Unit (FIU).
To zvuči sjajno i opasno za kriminalce, ali blago rečeno je to tigar od papira. Zaposleni u FIU uopšte nisu kriminalni istražitelji, nego su u nadležnosti carine. Često nemaju pristup bazi podataka policije. Hronično im nedostaje ljudi tako da čak i kod jasnih slučajeva, jedva da išta dogledno doba završi pred sudom.
„To što je carinska služba zadužena za obradu krivičnih dela pranja novca, to je kao da služba za registraciju vozila bude zadužena za krađu automobila ili da ured za brigu o deci i mladima istražuje slučajeve polnog zlostavljanja maloletnika“, priča Peglov.
To se zna među kriminalcima i van granica Nemačke. Već dugo postoji sumnja da baš u Nemačkoj dolaze da operu novac.
Njima je posao pranja novca utoliko lakši što se Nemci uporno drže gotovine. „U Nemačkoj je sve izuzetno jednostavno jer gotovina ovde ima veliku ulogu i niko ne želi da ograniči volumen isplate u gotovini. Zato ovde čak i veliki ulagači čak i ozbiljne iznose još uvek plaćaju u gotovini“, upozorava Zidra.
Doduše postoje određeni propisi za banke kad primaju gotovinu, ali i one su zadovoljne već kad prodavac predoči kupoprodajni ugovor. Niko previše ne pita odakle kupcu novac.
Kad u pitanju nisu milioni, nego recimo desetine hiljada evra – još je jednostavnije. „Dođete u kazino i gotovinu zamenite za žetone, izgubite jedan evro i na blagajni žetone opet zamenite za novac – i potvrdu o isplati. I novac je čist“, objašnjava Zidra. „Ili kupite auto ili kuću za keš, i odmah je prodate.“
Čije su zapravo nekretnine?
Posebno je sektor nekretnina podesan za pranje novca. I organizacija Transparensi internešnal procenjuje da se samo u kupoprodaji nekretnina godišnje peru milijarde evra.
Jer i takvi iznosi se izgube u golemom volumenu – vrednost nekretnina čitave Nemačke je oko petnaest biliona evra i stalno se vrte veliki iznosi. Ako tu onda dođe nešto i „sa strane“, niko neće dići dreku.
„Mi u Nemačkoj zapravo ne znamo tačno kome pripadaju nekretnine“, kaže Zidra za ARD. „Zemljišne knjige su nepotpune, nisu centralizovane i često se pravi vlasnici kriju iza naziva firme.“
To je problem i za poštene kupce, jer potražnja kriminalaca diže cene nebu pod oblake.
Nemačka vladajuća koalicija želi da nešto preduzme: ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer je prošlog novembra najavila stvaranje saveznog registra nekretnina na čitavom području Nemačke. Osim toga se ova političarka Socijaldemokrata zalaže za određivanje gornje granice uplata u gotovini na deset hiljada evra.
Kriminalisti kao što je Peglov odavno traže takvu gornju granicu: „Neophodno je da ukinemo mogućnost da ljudi za 80, 90 ili 100 hiljada evra u gotovini kupe recimo automobil“, misli ovaj istražitelj.
Tu se slaže i novinar Zidra: granica na keš možda neće rešiti problem „ali će kriminalcima život učiniti nešto težim kad više neće biti legalno kupiti kuću s torbom punom novčanica.“
Takva granica nije ništa novo: u Italiji se kešom može platiti najviše pet hiljada evra, u Francuskoj i Španiji hiljadu, a u Grčkoj samo petsto evra.
Doduše, u Nemačkoj je jaka i kritika na suzbijanje gotovine. Mnogi misle da prelazak na isključivo plaćanje karticom vodi „staklenom građaninu“ o kojem banka i država znaju sve, pa i kako troši svaki cent. Kažu da je zato keš bitna stavka slobode.
