Dok se o povodima ćuti u opštinskoj vlasti i beogradskoj upravi, gotovo podjednako zaslužnim za poražavajući ishod, iznova i neočekivano su na proveri kulturne vrednosti Bošnjaka, čiji konačni cilj nije lepota, nego dobrota.
Sve suprotno je u režiji direktorke Službenog glasnika i predsednika Sandžačke demokratske partije. Ćuti, kao zalivena, Jelena Trivan. Bivša perjanica Demokratske stranke, više nego uspešno, prekomandovala se u naprednjačkoj vlasti i istovremeno direktoruje u dve firme. Jedna u Srbiji, druga u manjem entitetu BiH.
Ali, iz komercijalne pomame, uglavnom promoviše novotvorenu prodavnicu na Aerodromu u Surčinu, neuporedivo više od još jednog pozicioniranja, u ulozi predsednice Upravnog odbora Filmskog centra Srbije.
Ćuti multitalentovani Rasim Ljajić. I dalje, pod Vučićevim patronatom, univerzalno upotrebljivi političar je prvi na prozivci, zbog lokalnih opunomoćenika kojima su, čini se, mantije i ćevapi, važniji od knjiga. Ili je to ekskluzivni službeni prilog neznanju, prema pazarskoj gologlavoj tafri, sad već tradicionalno, u istoj ravni sa znanjem.
Ćuti i tzv. akademska bošnjačka javnost. U gradu univerzitetskih ambicija i nedorečenih naučnih koncepcija, masovna kultura od opšteg značaja nije lek, nego anestetik, analgetik, sedativ.
I po ko zna koji put nameću da je broj, važniji nego soj.
Zato je najveća odgovornost vlasti u Novom Pazaru. Naročito, posle najnovijih izbora za Bošnjačko nacionalno veće. Iako su pobede proslavile sve tri liste, u anegdotskoj atmosferi bizarnog odjeka, na potezu je SDP. Po urneku Jelenine dvosmerne vladavine, od jedna od dve LJajićeve stranke u Srbiji, očekuju se novi kulturni horizonti, koji uključuju nauku, umetnost, obrazovanje, a nikako ukidanje višedecenijskih prozora u dunjaluk. Kao što je pored ostalog, desant na knjižaru Službenog glasnika.
Bez pardona i šablona. Oko mogućeg sukoba interesa Delfi knjižare i Laguninog kluba čitalaca, u gradu na obalama Raške i Jošanice, oduvek su čitali da bi živeli. U tišini i zavetrini, ali kontradiktorno završnom udarcu Smiljani Milosavljević, šefici Glasnikove knjižare, koja je posle tri decenije priznala „kad mi tonemo, nebo je granica“.
Duboko. Bezmalo ravnodušno i lakomisleno, potiskuje se moguće davljenje u živom blatu nekulturnog besmisla. Ne samo u Novom Pazaru, već i širom Srbije, kad se otvaraju unosnije pekare, a zatvaraju knjižare.
Naprednjački, prekipelo: Niko više ne šljivi znanje, ako se nije opasuljilo. Čitaj, oparilo. Tamo i ovde. Gde sve češće prodaju dedovinu, da bi sačuvali očevinu. Onda, svi odu u majčinu. Kultura se na pravi, ona se razvija. Ima je i biće je.
Kao Jelene i Rasima.
Esad Kučević
