Neverovatno, svi volonteri su odmah primetili poboljšanja i nastavili da pokazuju poboljšanja pet meseci kasnije.
Nedavna studija istraživača iz švajcarske istraživačke grupe NeuroRestore identifikovala je tačne nervne grupe koje su stimulisane terapijom, koristeći miševe kao početnu tačku.
Nervne ćelije koje upravljaju hodanjem nalaze se u delu kičmene moždine koji prolazi kroz naša donja leđa. Povrede naše kičmene moždine mogu prekinuti lanac signala iz mozga, sprečavajući nas da hodamo čak i kada su ovi specifični lumbalni neuroni još uvek netaknuti. Nesposobni da primaju komande, ovi ‘hodajući’ neuroni efektivno postaju nefunkcionalni, što potencijalno dovodi do trajne paralize nogu.
Koristeći mešavinu električne stimulacije i intenzivne fizikalne terapije, devet osoba sa hroničnim povredama kičme je vratilo sposobnost hodanja. Svi su patili od teške ili potpune paralize kao posledica oštećenja kičmene moždine.
Neverovatno, svi volonteri su odmah primetili poboljšanja i nastavili da pokazuju poboljšanja pet meseci kasnije. Nedavna studija istraživača iz švajcarske istraživačke grupe NeuroRestore identifikovala je tačne nervne grupe koje su stimulisane terapijom, koristeći miševe kao početnu tačku. Nervne ćelije koje upravljaju hodanjem nalaze se u delu kičmene moždine koji prolazi kroz naša donja leđa.
Povrede naše kičmene moždine mogu prekinuti lanac signala iz mozga, sprečavajući nas da hodamo čak i kada su ovi specifični lumbalni neuroni još uvek netaknuti. Nesposobni da primaju komande, ovi ‘hodajući’ neuroni efektivno postaju nefunkcionalni, što potencijalno dovodi do trajne paralize nogu.
Prethodna istraživanja su pokazala da električna stimulacija kičmene moždine može da preokrene takvu paralizu, ali nije bilo jasno kako je do toga došlo. Tako su neuronaučnik Klaudija Kejt sa Švajcarskog federalnog instituta za tehnologiju u Lozani (EPFL) i kolege testirali tehnologiju pod nazivom epiduralna električna stimulacija kod devet osoba, kao i na životinjskom modelu.
Kičmena moždina je stimulisana hirurški implantiranim neurotransmiterom. U međuvremenu, pacijenti su takođe prošli proces intenzivne neurorehabilitacije koji je uključivao robotski sistem podrške koji im je pomagao dok su se kretali u više pravaca.
Pacijenti su prošli pet meseci stimulacije i rehabilitacije, četiri do pet puta nedeljno. Začudo, svi volonteri su tada mogli da preduzmu korake uz pomoć šetača.
Na iznenađenje istraživača, oporavljeni pacijenti su zapravo pokazali smanjenje neuronske aktivnosti u lumbalnoj kičmenoj moždini tokom hodanja. Tim veruje da je to zbog aktivnosti koja se rafiniše na specifičnu podskupinu neurona koji su neophodni za hodanje.
„Kada razmislite o tome, to ne bi trebalo da bude iznenađenje“, rekla je Kortin Dajani Luis za Nature, „jer u mozgu, kada naučite zadatak, to je upravo ono što vidite – sve je manje aktiviranih neurona“ postanite bolji u tome.
Tako su Kejt i tim modelirali proces na miševima i koristili kombinaciju sekvenciranja RNK i prostorne transkriptomije – tehnike koja omogućava naučnicima da mere i mapiraju aktivnost gena u određenim tkivima da bi razumeli koje ćelije šta rade. Identifikovali su jednu populaciju ranije nepoznatih neurona koji mogu da preuzmu vlast nakon povrede, a nalaze se unutar srednjih lamina lumbalne kičmene moždine, prenosi sciencealert.
Ovo tkivo, sastavljeno od ćelija zvanih SCVsk2::Hoka10 neuroni, izgleda da nije potrebno za hodanje kod zdravih životinja, ali izgleda da je neophodno za oporavak nakon povrede kičme, jer je njihovo uništavanje sprečilo miševe da se oporave. Međutim, njihovo zapošljavanje zavisi od aktivnosti.
Ovo je samo jedna komponenta veoma komplikovanog lanca ćelija za razmenu poruka i prijem, tako da ostaje još mnogo toga da se istraži. Ali, “ovi eksperimenti su potvrdili da je učešće neurona SCVsk2::Hoka10 osnovni uslov za oporavak hodanja nakon paralize”, zaključili su istraživači.
Ovo novo razumevanje bi vremenom moglo dovesti do više opcija lečenja i moglo bi obezbediti bolji kvalitet života za ljude sa svim vrstama drugih povreda kičmene moždine.
Njihovo istraživanje objavljeno je u časopisu Nature.
