Nemačka je posle Prvog svetskog rata bila opterećena reparacionim zahtevima Francuske zacrtanim u mirovnom ugovoru iz Versaja. Ipak, to nije jedini razlog za hiperinflaciju pre sto godina. Bilo ih je više.
Ekonomistkinja Juta Hofric u svojoj knjizi „Ples smrti – 1923. i posledice“ (Totentanz – 1923 und seine Folgen) ukazuje da je vlada u tadašnjoj Nemačkoj napravila neke teške greške. Kada je Nemačka kasnila sa plaćanjem reparacija Francuskoj, Pariz je okupirao Rursku oblast da bi se domogao uglja u vrednosti reparacija. Tamošnje stanovništvo pružilo je pasivan otpor – prestali su da iskopavaju ugalj. Štampanje novca koje je preduzela nemačka vlada kako bi isplaćivala štrajkače u rurskoj oblasti pokrenulo je inflaciju. Patriotizam je tako Nemačku odveo u razornu ekonomsku krizu.
Kobne posledice
„Sami Nemci, ugušili su svoju najvažniju proizvodnju, samo zato što nisu želeli da se Francuzi domogu uglja i čelika, pa su rekli: Dobro, onda nećemo da proizvodimo ništa“, kaže Hofric. Centralna banka počela je da štampa pare kojima su se plaćali rurski štrajkači. Kada postoji višak novca, a manjak proizvoda kao što su sirovine, onda opada vrednost novca. Osim toga, Nemačka je još za vreme Prvog svetskog rata snažno oborila vrednost svoje valute, jer je štampala novac kako bi finansirala rat.
Novac je 1923. u Vajmarskoj republici vredeo toliko malo da se merio, a ne brojao
Posledice po svakodnevni život bile su kobne. Uskoro je jedan hleb koštao stotine miliona maraka. Hofric u svojoj knjizi opisuje kako je čuvena nemačka umetnica Kete Kolvic 1923. skladištila krompir po sobama. Njegova vrednost stalno je rasla, a za razliku od bezvrednog novca mogao je i da se jede. Kete Kolvic je iznajmila jednu sobu, a stanaru je do te sobe morao da se provlači uskom stazom između džakova krompira.
Monetarna reforma bila je spas
Nemačka Rajhsbanka štampala je sve više novca. „Državna štamparija je 1923. imala trostruko veći broj zaposlenih u odnosu na period pre rata, a i skoro sve štamparije u Nemačkoj takođe su za nju štampale novac“, piše Hofric: „Skoro kompletna industrija prerade papira bila je angažovana na štampanju novca.“
Situacija se smirila tek kada je centralna banka dobila novog direktora i kada je sprovedena reforma. Prekomerno štampanje novca je prestalo. Osim toga, uvedena je i takozvana „ražena marka“ – alternativna valuta kojoj je cilj bio da stekne poverenje stanovništva. Za pokriće su se uzimale poljoprivredne površine, odnosno količina raži koja se može dobiti na njima. Uspeh te alternativne valute bio je zasnovan na iluziji – niko nije mogao da ode u Centralnu banku i svoj novac zameni za poljoprivredno zemljište, ali pošto to niko nije ni pokušavao, čarolija je delovala. Valuta je ostala stabilna i prihvaćena je kao sredstvo plaćanja.
Bezvredne novčanice u Rajhsbanci u vreme hiperinflacije
Može li se to porediti s današnjom inflacijom?
Situacija je danas drugačija, iako postoji i nekoliko sličnosti, kaže Hofic: „Naravno, hiperinflacija i inflacija često imaju veze s ratnim vremenima. Mi, na sreću, nismo učesnici u ovom ratu, ali trpimo kolateralnu štetu, jer snabdevanje zemnim gasom ne funkcioniše“, kaže Hofric. I zaista, kao nekada ugalj, sada nedostaje jedan drugi bitan energent: gas. A i Evropska centralna banka je, podseća Hofric, godinama sprovodila ekspanzivnu emisionu politiku, pa su i to povoljni uslovi za razvoj inflacije.
„Ali tu je sličnostima kraj“, naglašava Hofric. „Ovo danas jeste velika inflacija, veća nego ikada u mom životu – deset odsto. To jeste mnogo, ali 1923. je vladala hiperinflacija. To je sasvim drugačiji red veličina.“
Šta su razlike?
Cene su u novembru 2022. u Nemačkoj bile prosečno veće za deset odsto nego u novembra 2021. To je period od godinu dana. Kod hiperinflacije cene rastu mesečno za najmanje 50 odsto. To bi značilo da hleb koji je u novembru koštao tri evra, mesec dana kasnije košta najmanje četiri i po.
Juta Hofric od svojih čitalaca često dobija pisma i u njima novčanice iz vremena hiperinflacije. Nasledili su ih od starijih članova porodice – recimo novčanicu od dva miliona maraka. „Često mi ljudi pričaju kako su kao deca na tavanu otkrili pakovanje novčanica i pet minuta se osećali strašno bogatim. Znate ono: Pronašao sam dedino zakopano blago! A onda dođe deda i kaže: Da to je preostalo iz 1923, a tada za to nismo mogli da kupimo ni hleb s maslacem.“
