Katarina i Antonina su druga godina Zemunske gimnazije. Kada smo ih zatekli na ulazu, odmah smo ih pitali gde su im kartice. Odgovorile su da su im zakačene oko vrata.
„Nisam se još navikla, pomalo mi je smešno, mada mi je jasno da tako funkcionišu firme i da je to nešto sasvim normalno. Tako da mi je drago što je škola uvela ovaj sistem prepoznavanja učenika, naša gimnazija je uvek inovativna i jako sam srećna što sam deo nje“, kaže nam Katarina.
„Dešavalo se da u gimnaziji prepoznam nekog učenika iz druge škole kog sam inače viđala u parku. Obično svrate kod svojih drugara koji idu u našu školu, ali to nije u redu jer prave buku ili gužvu nasred hodnika. Sada neka se druže napolju, niko im ne brani, ali zna se šta se radi u školi“, ističe ova gimnazijalka.
Na ulazu u Zemunsku gimnaziju dočekao nas je radnik obezbeđenja koji je rekao da se još uhodava sa ovim sistemom, ali da su kartice prava stvar i za učenike i za zaposlene. Odveo nas je u kancelariju direktora Miloša Bjelanovića koji je takođe nosio identifikacionu karticu oko vrata.
Kaže nam da je počela velika borba škole da đaci shvate da je identifikaciona kartica obavezna za ulazak u nju.
„Važno je da deca stvore naviku. Danas ćemo ih opomenuti i pustiti ih da uđu, ali drugog puta nema. Moraće da se vrate kući po karticu, ukoliko žele da prisustvuju nastavi. Trudićemo se da istrajemo u ovome jer je ovo za dobro svih, a posebno đaka. Sledeće nedelje nas očekuje zatezanje ove priče u smislu da će u 8.00 škola biti zaključana i za đake i za profesore, da se malo uvede reda i u taj deo odgovornosti i jednih i drugih“, kaže direktor.
Identifikacionom karticom koju moraju da imaju zakačenu oko vrata, učenici će, prema rečima direktora, sami sebe zaštititi.
„Jedan učenik iz Elektrotehničke škole je došao kod drugara u našu gimnaziju, video protivpožarni sistem i iz šale ga aktivirao. Zamislite tada da je stampedo krenuo niz stepenice koje su prilično uske? A da je pritom neki đak stajao na tim stepenicama. Bio bi, u najboljem slučaju, izlomljen. Dakle, karticama znamo ko je i šta uradio. Drugi deo priče je oko prepoznavanja ko smo. Svaka generacija ima svoju boju kartice, profesori i zaposleni takođe svoju. U toku prvog polugodišta imali smo situacije, posebno sa učenicima prvog razreda koji dovedu drugare iz osnovne škole u našu gimnaziju. Oni uđu, išaraju učionice, deca kažu ime i prezime đaka iz Saobraćajne škole koji su došli kod drugara i učinilo im se povoljno da pišu. Deca nisu svesna da od igračke vrlo lako dođemo do plačke“.
