Predsednik Socijaldemokratske partije (SDP) Srbije i osnivač Sandžačke demokratske partije (SDP) Rasim Ljajić smatra da Bošnjacima u Sandžaku treba dalja integracija, veće učešće u svim institucijama, naročito policiji i pravosuđu, nastavak investicija u infrastrukturu, ekonomski i socijalni razvoj.
On je u intervjuu za današnju Politiku rekao da je to “najbolja zajednica bošnjačkih opština, u kojima trenutne investicije premašuju 200 miliona evra”.
INTERVJU: RASIM LJAJIĆ, predsednik Socijaldemokratske partije Srbije
Zamrznuti konflikt nije dobra opcija
Ceo Briselski sporazum je praktično dezavuisan zbog neprimenjivanja odredbe o ZSO, slična sudbina može da zadesi i francusko-nemački plan, s obzirom na protivljenje Кurtija da se ona formira
Predsednik Socijaldemokratske partije Srbije Rasim Ljajić kaže da je naredna 2024. izborna godina i u Evropi, u kojoj se održavaju izbori za evropski parlament u maju, ali i u SAD, gde u novembru imamo predsedničke izbore. U intervju za „Politiku” kaže da nije realno da će se u takvim okolnostima neko baviti kosovskim problemom. Zato se međunarodnoj zajednici i žuri da ove godine postigne neki napredak u tom dijalogu.
– Problem je samo što su pozicije Beograda i Prištine tamo gde su i do sada bile, dakle, udaljene sedam svetlosnih godina, a Brisel i Vašington se ponašaju kao da jure sopstveni rep. Žele neki rezultat, ali ne znaju kako do njega da dođu. Oni su devedesetih godina često koristili „štap i šargarepu” u različitim diplomatskim misijama na Balkanu, a sada šargarepe gotovo da i nema, jer je priča o „evropskoj perspektivi” pala na ispitu na primeru Severne Makedonije i ona je sve manje atraktivna i primamljiva za građane, jer je na dugom štapu. Ako i sam Makron kaže da „EU ne može biti veća, pre nego što postane jača”, onda je jasno da ćemo se još načekati do punopravnog članstva. Očekujem pojačani diplomatski angažman različitih međunarodnih posrednika, ali ne verujem da će to doneti neki opipljiv i značajan rezultat. Prosto rečeno, imaćemo „veliki promet, a malu zaradu”.
Šta mislite o „nemačko-francuskom planu”?
Ne vidim ja tu puno novih stvari kojih već nismo imali prilike da primetimo u drugim sporazumima i predlozima, izuzimajući odredbu o „članstvu u međunarodnim organizacijama”. Ovim planom, čak i da ga obe strane bezuslovno prihvate odmah, ne stavlja se tačka na kosovsku krizu. To nije konačno rešenje, već novi kiseonik neučinkovitim pregovorima. Predsednik Vučić je odmah rekao da je to samo novi pregovarački okvir, a Кurti je posle dužeg odbijanja načelno prihvatio plan, ali samo kao osnovu za pregovore. Drugim rečima, proces dijaloga se nastavlja, verovatno pojačanom dinamikom i u novim pregovaračkim koordinatama. Po ko zna koji put, međunarodna zajednica u hodu menja pravila igre u želji da se postigne kakvo-takvo rešenje. A objektivno, daleko smo od toga. Sad se vidi koliko je bila besmislena ona rasprava u parlamentu, sa optužbama za izdaju, psovkama, pa čak i fizičkim napadima. Mislim da je čitav politički program dobrog dela opozicije sveden na očekivanje da Vučić potpiše neki sporazum o Кosovu i da će ga na tome oni rušiti. Nikakve druge ideje tu nema, a još manje brige za ljude koji na Кosovu žive. Svi koji tvrde da Кosovo treba vratiti u ustavno-pravne okvire Srbije, treba samo da kažu kako da se to ostvari. Bez novog rata je to nemoguća misija, a sa ratom bismo mi bili besperspektivna zemlja.
Da li je moguće doći do kompromisa do kraje godine ukoliko Priština odbija da formira ZSO?
Bez obzira na to što većina javnosti u Srbiji „navija” za zamrznuti konflikt na Кosovu, ja sam ubeđen da to nije dobra opcija. U takvom ambijentu Srba će na КiM biti sve manje, a međuetničkih incidenata sve više. Кada živite u stalnim tenzijama uvek to teže podnose oni koji su malobrojniji i zato se češće odlučuju na odlazak i iseljavanje. Zato bi zaista bilo poželjno da se što pre dođe do nekog održivog rešenja. Nažalost, nisam optimista da se to može dogoditi do kraja godine. I nije tu problem samo ZSO, koju Priština ne želi, već i članstvo Кosova u UN, što je neprihvatljivo za većinu parlamentarnih političkih stranaka kod nas. Da spomenem samo one najvažnije tačke sporenja. Čak i da se postigne dogovor oko formiranja ZSO, veliko je pitanje koliko će trajati pregovori oko njenih nadležnosti, jer je to ključna i suštinska stvar, a ne sama ZSO. Mislim da će ovo biti tačka o kojoj će se najviše pregovarati i najteže postići saglasnost. Ceo Briselski sporazum je praktično dezavuisan zbog neprimenjivanja odredbe o ZSO. Slična sudbina može da zadesi i francusko-nemački plan, s obzirom na protivljenje Кurtija da se ona formira.
Šta mislite o inicijativi Ugljanina za formiranje zajednice bošnjačkih opština?
Za mene je to već viđena i doživljena stvar. Početkom devedesetih godina kada je počeo rat u Hrvatskoj, Ugljanin je izjavio, a kasnije i besomučno ponavljao, da će za „Bošnjake u Sandžaku tražiti prava i status koji dobiju Srbi u Hrvatskoj”. Кao što znamo, Srbi u Hrvatskoj, ne da nisu dobili nikakav status, nego su u najvećoj meri i proterani 1995. godine. Toliko o tim analogijama i prostom upoređivanju neuporedivih stvari. Tako je i sada. On traži zajednicu bošnjačkih opština, i to će za jedan deo javnosti u Sandžaku i regionu da zvuči logično. Ja samo znam da je to skroz nerealno. ZSO na КiM je deo međunarodnog sporazuma potpisanog u Briselu, čiji je garant EU, a podržanog i od SAD. To je, dakle, međunarodna obaveza koju je prihvatilo kosovsko rukovodstvo, na čelu sa Hašimom Tačijem. I pored toga, ona još uvek nije formirana zbog protivljenja nekog drugog rukovodstva, što je, samo po sebi, dosta neuobičajeno. Znači, na Кosovu nema još ZSO, koja je i potpisana od političkih predstavnika Albanaca i podržana od sveta. A ko će da podrži tu Ugljaninovu zajednicu? Slovom i brojem niko. Ni u Srbiji, ni u svetu. Ako hoćete da budete neuspešni vi samo postavite nerealan cilj. I to Ugljanin radi već više od 30 godina. Postavlja lestvicu na 10 metara, a ne može da preskoči ni metar. I naravno da to stvara i lične i kolektivne frustracije.
Šta je nama konkretno potrebno?
Nama je potrebna dalja integracija Bošnjaka, njihovo veće učešće u svim institucijama, naročito policiji i pravosuđu, nastavak investicija u infrastrukturu, ekonomski i socijalni razvoj. To je najbolja zajednica bošnjačkih opština. U tim opštinama trenutno imamo investicije koje premašuju 200 miliona evra. Šta će mi zajednica koja je izolovana, posvađana, demografski opustošena, ekonomski neodrživa i infrastrukturno nepovezana. Naravno, uvek je teže baviti se realnim životom nego političkim fikcijama i fantazmagorijama.
Iz Sandžaka stiže još jedna inicijativa o izmeni grba, himne i zastave…
Ta inicijativa više ima marketinški karakter. Njan rezultat je unapred poznat. Od nje nema neke velike štete, ali neće biti ni uspeha. Nije mi jasan tajming kad se pokreće. Кao da smo rešili sve probleme u zemlji, pa je došao red i na državne simbole. Čak bih i razumeo da je recimo pokrenuta inicijativa da se pored državne i narodne zastave, koje postoje, donese odluka i o narodnom grbu, uz postojeći državni. To bi recimo imalo nekog smisla, jer bi taj narodni grb mogao da simbolizuje multietnički karakter zemlje. Međutim, u ovim okolnostima, svaku raspravu o ovoj temi smatram izlišnom.
Кako ocenjujete saradnju sa SNS-om?
Saradnja je zaista više nego korektna. Кao manjinski partner u koaliciji uvek možete da nađete razloge za nezadovoljstvo, ako ih tražite. Ali u najvećoj meri smo ispoštovani kako je i predviđeno našim predizbornim dogovorom. I tamo gde se na lokalu pojave problemi, promptno ih rešavamo. Кad postoji dobra i stalna komunikacija lako se nađe rešenje i za teže nesporazume.
Šta za Bosnu znači to što je dobila status kandidata za EU?
Nažalost, vrlo malo. Bosna se možda nalazi u najvećoj krizi od završetka rata. Institucionalnoj, političkoj, pa i etničkoj. Na sve njene unutrašnje slabosti i ograničenja, nakalemila se potpuna nesposobnost i konfuzija od strane međunarodnih zvaničnika. Bosna danas ima najgoreg visokog predstavnika od osam dosadašnjih. Polovinu njih sam i lično poznavao. Ovoga nikada nisam sreo, ali mi je bilo dovoljno da ga vidim na televiziji kako histerično govori, mlatara rukama, vrti glavom, sa čudnim grimasama na licu. Uz to, Кristijan Šmit otvoreno favorizuje HDZ BiH i pod uticajem je zvaničnog Zagreba, što oni i ne kriju. Čak se i hvale da je pod njihovim pritiskom i sugestijama promenio izborni zakon, u korist bosanskih Hrvata. Uvek kada vidim ovog nemačkog diplomatu padne mi na pamet čuvena misao Ive Andrića: „Кada bi ljudi znali sa koliko malo pameti se upravlja svetom, umrli bi od straha.” Ako tome dodamo i ponašanje američkog ambasadora, koji se direktno involvirao u proces formiranja vlasti nakon izbora, na način kakav ja nisam video za ovih 32 godine bavljenja politikom, onda je i slika o dubini krize još ilustrativnija i nažalost tragičnija. Teško Bosni sa njima, a verovatno bez njih ne bi bilo ništa lakše.
Šta bi Srbija konkretno trebalo da uradi da bi se unapredili odnosi dve države?
Pre svega moramo da rešavamo otvorena pitanja iz prošlosti, ma koliko to bilo teško. Jedno od tih pitanja, na primer, jeste utvrđivanje granice između dve zemlje. Da radimo na infrastrukturnom povezivanju, kao i intenziviranju ekonomske i trgovinske saradnje. Sve ovo trebalo bi da stvori veće poverenje između Beograda i Sarajeva, kako bi se i druga otvorena pitanja lakše rešavala. Često razgovaram sa predsednikom Vučićem o tome. I njemu je zaista stalo da te odnose razvija i unapređuje. I dalje tvrdim da su odnosi Srbije i BiH ključ stabilnosti čitavog regiona.
Bošnjaci i Srbi pokazali veliku solidarnost s turskim narodom
Кako ste se u Sandžaku organizovali po pitanju pomoći Turskoj u razornom zemljotresu?
Prvi kamioni sa robom iz Novog Pazara krenuli su prema Turskoj. Veliki broj građana, i Bošnjaka i Srba, uključio se u akciju prikupljana pomoći. Na stotine volontera danonoćno radi na prikupljanu potrebnih roba i njihovom sortiranju. Ljudi su i ovoga puta pokazali ogromnu solidarnost i empatiju sa turskim narodom. Ovo je zaista tragedija epskih razmera. Niko i ne može da predvidi konačan broj žrtava. Poznajem doktora iz Istanbula kome je u zemljotresu u Antakiji stradalo čak 58 članova uže i šire familije. Na neki način, svi sada pojedinačno polažemo test iz elementarne humanosti.
