Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine, ispred Vlade u Nemanjinoj 11, a na njega je pucao snajperom pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO) Zvezdan Jovanović.
Za njegovo ubistvo su na po 40 godina zatvora osuđeni nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija i Jovanović kao neposredni izvršilac, te desetorica saučesnika, dok su dvojica vođa „zemunskog klana” Dušan Spasojević i Mile Luković Kum ubijeni u policijskoj akciji prilikom hapšenja.
Đinđić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo više od 70 stranih državnih delegacija, dok je u pogrebnoj povorci bilo više stotina hiljada građana.
Panel posvećen Zoranu Đinđiću održan je danas u Dorćol Platz-u, a na njemu su, između ostalih, govorili autori knjiga i fotografija čija je tema bio pokojni premijer Srbije, kao i ministri iz Đinđićeve vlade.
Oni su se prisećali zajedničkih trenutaka i planova koje su ostvarili, kao i onih do čije realizacije nije došlo, ali najviše je bilo reči o samom liku i delu Zorana Đinđića.
Autor knjige ”Đinđić prosvetitelj” Mijat Lakićević rekao je da je do naslova svoje knjige došao čitajući njegova dela i zaključio da je kao pobornik klasične nemačke filozofije u politiku uneo osnove prosvetiteljstva, od kojih su tu institucije i sloboda i dodao da je Đinđić bio blizak liberalnom pogledu na svet i da je uneo dah i duh Evrope u Srbiju kroz svetlo znanja i obrazovanja.
Pored MIjata Lakićevića, od autora knjiga su govorili i Dragan Lakićević (Portret političara u mladosti), Novica Milić (Jesen dijalektike), Bojan Ljubenović (Metafore), kao i Dragoljub Zamurović koji je napravio seriju fotografija sa bivšim srpskim premijerom i naglasio da je jedini put kada je odbio angažman bio sahrana Zorana Đinđića.
U drugom delu panela prisutnima su se obratili Zoran Živković, premijer Srbije nakon Đinđića i nekadašnji ministri u vladi Srbije iz 2001. godine Božidar Đelić (ministar ekonomije i finansija), Aleksandar Vlahović (ministar privrede i privitizacije), Dragoslav Šumarac (ministar građevine i urbanizma), Slobodan Milosavljević (ministar trgovine, turizma i usluga), Gordana Matković (ministarka rada, boračkih i socijalnih pitanja), kao i Dragan Domazet (ministar nauke tehnologije i razvoja).
Bivši premijer Srbije Živković rekao je da je Đinđić imao želju da uči i dalje, iako je nemački govorio perfektno, a Nemci su govorili da priča kao i oni.
”Nije znao engleski, a išao je svaki dan da uči i posle šest meseci dao intervju na engleskom. Stvarno poseban čovek, nezamenjiv, duhovit. Šalio se: ‘Kako naći dobrog ministra finansija? Pa da je iz Pirota”’, prisetio se Živković i dodao da je gubitak nenadoknadiv.
Prema njegovim rečima, Srbija se od tada nije oporavila i bila bi dobra i ozbiljna država da je danas živ.
Đelić se prisetio kako su 2001. godine počeli štrajkovi, čiji je zahtev bio – bolji život odmah.
”Pošto sam bio zadužen za štrajkače, zahtev je bio povećanje plata za 120 odsto. Zbog makroekonomske ravnoteže povećanje mora biti realno. ‘Božidare, sa svim socijalnim partnerima moramo da se dogovorimo’, rekao mi je Zoran. Nakon mukotrpnih razgovora bio sam veoma srećan jer smo imali model i da druge segmente spustimo na nivoe koji su doprineli smanjenju inflacije”, izjavio je bivši ministar ekonomije i finansija.
Vlahović je izjavio da su kritike dobijali i od političkih saboraca i da je stalno objašnjavao da bez jakog privatnog sektora nema jake ekonomije.
”Zoran je očekivao sve brže i efikasnije. U kratkom periodu od dve godine odradili smo dobar posao”, rekao je nekadašnji ministar privrede i privatizacije.
Pre dolaska u vladu Srbije, Đinđića je poznavao Dragoslav Šumarac, još kada je, kako kaže, zemlja bila porušena i bombardovana.
”Zoran nas je sve poveo na pregled na VMA – od krvne slike do psiholoških testova. To je stvarno potez koji govori kakav je bio. Ako je poteban pregled za vozačku, potreban je i za ministre i predsednika”, rekao je Šumarac, prisećajući se svojih dana u Ministarstvu građevine i urbanizma.
Da je Đinđić voleo ljude istakao je bivši ministar trgovine, turizma i usluga, Slobodan Milosavljević.
”Želeo je da mali čovek oseti dobitak. Želeo je da sa rastom penzija, ljudima stvari ne budu nedostupne. Stalno smo na konferencijama obaveštavati građane za minimalnu potrošačku korpu, a on je sve gledao i analizirao i bio nezadovoljan. Želeo je više, brže i da reforme dublje prodru”, rekao je Milosavljević i dodao da je i jedan od razloga za kampanju koja je usledila bio da Đinđić po Srbiji objašnjava reforme koje su bile teške, bolne i nepopularne.
Domazet se tada, kako kaže, priključio Vladi Srbije kao ministar nauke tehnologije i razvoja jer je Srbija imala mnogo optimizma i volje.
”Konsolidovali smo sistem, uveli računare, mrežu, opremu, obezbedili smo da ljudi mogu pristojno da rade. A onda smo pripremili nacrt zakona o nauci i uradili politička dokumenta”, rekao je Domazet i dodao da je, ubistvom premijera, sve to je ubijeno.
Srpski premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade Srbije.
