Pesnički duh Refika Martinovića kruži planetom. Ukoričen u poetsku zbirku “Devojačka
suza”, iznova i sad već peti put, samonikli i anonimni prvak sveta iz Tutina je globalni hit na
društvenim mrežama.
Iz dana u dan, priznanja stižu sa svih strana. Sa svih kontinenata, a najviše iz Bliskog i Dalekog
istoka. Tamo daleko i blizu, Refikovoj ljubavnoj poeziji se klanjaju kao božanstvu, ubeđeni da su
stihovi muzika duše, Njegovi fanovi prepoznaju neverovatno svojstvo poetskih iskri, koje
vraćaju devičansku svežinu ideja, osunčanih radošću i ozračenih optimizmom.
U stihovima afirmisanog profesora filozofije, ponajmanje je sivila, tamnih mrlja i pomrčina.
Večita svetlost neugasivih zvezda, sladunjava prisećanja i inspirativna čežnja zajednički su
imenitelj, odnosno imenica, koja nema zamenicu, ni prevoda. Sve je usklađeno, u harmoniji, koja
najviše prija istini.
Svetlost je svesnost. Ponajviše, tamo gde izvire ljubav. U autonomiji leve pretkomore i
komore, Refikova savremena poezija je govor srca. Ritam njegovih otkucaja i disanja, usaglašen
sa kosmosom. Zavodnička ćuprija između neba i zemlje, želja i htenja, onoga što jesmo i što
bismo želeli da budemo.
Plahovita ljubav je prva i najjača senzacija. Na izmaku odbeglog Miholjskog leta, u sazvučju
jesenjih akorda, melodijski luk razuđenih pesničkih misli, spontano se otkrivaju simpatije.
Prijemčivo i precizno, kao geometrija. Devojačke suze su disonantna sonata, magijski sladunjava
kao istoimena torta. Poput hidrološkog fenomena, devojačke suze su neobičan izvor, iz koga
voda ne teče, nego kaplje. Kad ljubav umire, posle ukradene noći, od kontinuiranih suza je i
stena proplakala. Martinović apostrofira:”Pamtim još vrelo leto, kad sam ti obećao da ću
pogasiti svetla grada i upaliti puni mesec, da ti obasja nemirne grudi, da zajedno ispraćamo
crvene zalaske Sunca i grlimo noćnu tišinu neka spava u našem naručju.”
Sentimentalna putovanja Refika Martinovića nemaju kraja. Decenijama, posvećeno notirana u
njegovom odgovoru :“Sve je već rečeno, ali se nije čulo. Ni objavilo…”
Sad je obelodanjeno. Svetu i narodu, stavlja se na znanje da sreća i poezija mogu zajedno.
Suprotno ukorenjenoj tradiciji da jedno drugo isključuju, Refikove prethodne zbirke Agora,
Sjećanja, Spomenik i Ljubav u znaku škorpije tematski su intonirane ljubavi i ženi.
U Refikovoj intimnoj prirodi poetskog nadahnuća, sve se vidi i sve zna. Ono što se sanja,
zamišlja ili želi, najčešće se i dogodi. Emotivnom panoramom opevano u Akordima srca:”Beže I
sive ulice, iz mojih praznih ruku, stara lipa bolno plače, žutim i crvenim suzama, uz tužne akorde
vetra, a duša jeca sve jače i jače”.
Simbolično i stilski raskošno, najviše prija, jedinstvena i jednostavna mantrička vibracija.
Upečatljive, žive i snažne emocije, o kojima je u pogovoru, Azemina Hadžić, profesorica
književnosti, harizmatski konkretno zapisala:”Svaka pesma (Crvene kiše, Čekanje, Volim te
plavo, Prosjaci, Merjem, Zbogom mladosti) svedoče da je poezija lijek i relaksacija za um i
dušu. Između korica ove knjige stanuje pravo malo carstvo, satkano od riječi koje će rado
udomiti ljubitelji stiha, kao umjetnost. Nađete li se jednom u takvom carstvu, zauvijek ćete imati
krunu na glavi, nije li poezija “kraljica lirike”!?
Kreativno, moderno i aromatično, do dirljivosti. Decenijama jedan od najpopularnijih tutinskih
profesora, pedagoga, inspiratora i uzora srednjoškolaca, u gradu podno Graca i na obalama
Vidrenjaka, nenadmašni pesnik-filozof, duboko ponirući u ljudsku dušu i svakodnevno suočen s
ovozemaljskim iskušenjima, priznaje da nije lako biti drukčiji među istima. Dok mu emocije
naviru iz praiskonskih dubina moždanih gyrusa precentralisa, ponosan na čednu lepotu i
najnovija inostrana dostignuća kćerke Dine i sina Senada, dobrovoljno prihvata provincijsku
sudbinu, po kojoj pesnici nisu u gomili, nego neretko usamljeni.
Međutim, poštujući životne principe svog horoskopskog znaka, ima legendarnu sposobnost
čuvanja tajni i obećanja. Kao i sve škorpije, čuje sve što ga interesuje, vidi lice, gleda pravo u oči
i uočava ton sagovornika. Zapaža govor tela, prekida tišinu, sluša ono što drugi kaži i što je
najvažnije, čuje svoju intuiciju.
Više nego dovoljno za dragoceni herbarijum sećanja. Uz romatično samopriznanje: “Razlila se
jutra, bela i naga, neispavanim ulicama, svetiljke cvile. I još uvek sanjaju, moja lutanja, malim
kosmosom, u kome tebe ima, a mene nema”.
Planetarno popularna i okrepljujuća poezija Refika Martinovića, ne počinje knedlom u grlu.
Zato se bez distance prema životu i istini, čita, recituje i peva, širom regiona. Ne samo od Sežane do Đevđelije…
