Povorka od nekoliko desetina hiljada ljudi protezala se od Albanije do Slavije kada je, 31. maja 1992, Srbija ljudske savesti nosila crni flor za Sarajevom, kojeg su granatirali i ubijali Srbi.
Danas, kao da nema ni Srbije ni Srba koji bi se u hiljadama, u desetinama hiljada izlili na ulice svojih gradova i poneli crni flor za Ukrajinom, koju granatira, bombarduje, ruši i ubija soldateska Vladimira Putina.
Danas, putinizovani „srpski svet“ u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, izlazi na trgove pod ruskim zastavama i podržava magnum crimen nad Ukrajinom, zločin koji zaudara na nacizam, i po varvarstvu i po svojoj suštini.
Austrija je bila „istorijska greška“ za Adolfa Hitlera, a Ukrajina je to za Vladimira Putina. Hitler je invaziju Sudeta pravdao zaštitom „nemačkog sveta“, a Putin brani „ruski svet“ u Ukrajini. Hitlerovo „konačno rešenje“ za Jevreje bilo je njihovo istrebljenje.
Možda je slično i „konačno rešenje“ za Ukrajinu. Milione Ukrajinaca oterati iz Ukrajine, hiljade ih poubijati i odvesti u sibirske konclogore, njihove gradove i sela sravniti sa zemljom, a ostatkom okupirane države vladati terorom.
Užasnut je ceo civilizovani svet, a u tamnice, svakodnevno, KGB odvodi hiljade Rusa koji osuđuju zločin i nose crni flor i za Ukrajinom i za Rusijom.
Pitomci i oficiri ruskog KGB i srpsko-ruske Udbe, koji defiluju po KGB tabloidima i televizijama Srbije, govore da se Rusija brani od antiruskog Zapada i da oslobađa Ukrajinu od nacizma! Zbog toga što se brane od agresora, umesto da mu se poklone i pokore, Ukrajinci su – govore oni – krivi za mrtve, ranjene, izbegle, za ruševine. Zaneseno pričaju da je ovo tek početak, zora slobodnog, antievropskog i antiameričkog, sveta. Sveta koji će uspostaviti Rusija i Kina.
Svet za kojim oni čeznu svet je gulaga i Tjenanmena. Svet koji ne priznaje slobodu i suverenitet čoveka, nego se temelji na pravu diktatorske države da svoje ljude preoblikuje u krdo, u zombije i robove.
Ruse pobunjene protiv holokausta nad Ukrajinom, koji su savest velikog ruskog naroda, Vladimir Putin naziva „ološem“ i „gamadima“ od kojih mora da se očisti Rusija. Strašna je ovo najava povratka na Staljinove čistke. U njegovim gulazima „samopročišćenja“, ubijeno je više od dvadeset miliona ljudi!
Kad se Sovjetski Savez raspao, od KGB-eovskog terora pobegli su skoro svi iz te države-tamnice, i sve članice Varšavskog vojnog saveza: Poljska, Češka, Slovačka, Istočna Nemačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska. Bekstvo u slobodu ličilo je na stampedo.
Mihail Gorbačov i Boris Jeljcin otvorili su kapije zatvora. Sloboda je obasjala i Rusiju. Jeljcin je želeo i da se Rusija pridruži NATO alijansi. Takvu ambiciju nije krio ni Vladimir Putin na početku svog predsedničkog mandata. Odgovoreno im je da NATO nije samo vojni savez, nego i alijansa srodnih vrednosti. U Rusiji KGB-a, zilotske i farisejske ruske crkve, staljinističkih nostalgičara za državom-logorom, antizapadnih mistika i fanatika, tih vrednosti nije bilo.
I sam ponikao u KGB-u, Vladimir Putin odlučio se za hod natraške. Staljinizam i nacizam srastali su u malignu ideologiju odmetnute i nekontrolisane sile, a metodama KGB-a i Gestapoa satanizovana je opozicija. Njeni lideri su tamničeni i ubijani. Boris Njemcov je izrešetan ispred Kremlja. Alekseja Navaljnog su otrovali. Preživeo je, izlečen u Nemačkoj, vratio se u Rusiju. Odmah je odveden u zatvor. Dok bombe ubijaju i razaraju Ukrajinu, Navaljni je osuđen na dodatnih devet godina robije…
Ubijene su desetine novinara, mnogi advokati, oligarsi okrenuti Zapadu… Obnovljeni su konclogori. Državna propaganda je laž proglasila za „čarobno oružje“.
Samo za nekoliko godina, blizu petnaest miliona Rusa, mahom mlađih i obrazovanih, razbežalo se po Nemačkoj, Francuskoj, Americi… Siloviki u Kremlju su taj egzodus doživeli kao dragoceno pročišćavanje Rusije od „pete kolone“. Zakonom su zabranjeni svi javni protesti ako će da okupe više od jednog čoveka! Vojne vežbe, vojne vežbe, nova oružja, nova oružja! U očima sve siromašnijeg naroda, time je Rusiji pribavljan autoritet svetske super sile.
Putinova vojska se u Siriji pokazala nemilosrdnijom od ISIS-a, i od Amerikanaca, i od Asadovih odreda smrti. Bila je to pokazna vežba za Ukrajinu, za „oslobađanje“ Ukrajinaca, koji su Rusi, od Ukrajinaca, koji neće da to budu. U odbranu pravoslavnih Ukrajinaca od pravoslavnih Ukrajinaca, stigli su i razbojnici iz Čečenije i Sirije!
Tako KGB obnavlja Veliku Rusiju. I sramoti, razara i samu istorijsku duhovnost i biće ruskog naroda.
Projektili, i bombe, i hipersonični „kinžali“ (bodeži) po Ukrajini ubijaju i ranjavaju i Dimitrija Mendeljejeva, i Aljošu Karamazova, i Tatjanu Onjeginovu, i Ivana Pavlova, i Sergeja Karoljeva, i Lava Landaua, i Lava Tolstoja, i Juru Gagarina, i Živagovu Laru, i Ivana Bunjina, i Aleksandra Puškina, i Fjodora Dostojevskog koji napisa da nikada ne bi prihvatio izgradnju sveta koji počiva samo na jednoj dečijoj suzi…
Može li ukrajinska apokalipsa probuditi savest nekog u Kremlju, slično duhovnoj katarzi Rodiona Romanoviča Raskoljnikova? Ubio je staricu iz ubeđenja da je ona ništavno biće, a on snaga, slava, budućnost. Savest je, međutim, proključala u njemu, pokajao se i priznao svoj zločin.
Ukrajina se bori na život i smrt. I čeka ruskog Raskoljnikova…
